Додела награда најуспешнијим ученицима на Конкурсу Месец књиге 2015.
11. децембар 2015.
Сусрети „Стварање и поетика младих“
23. децембар 2015.
У години када се навршава осамдесет година од рођења Данила Киша није било много манифестација, научних скупова и културних догађаја у земљи које би подсећале на живот и дело славног писца. Данило Киш је један од најпознатијих југословенских писаца, најпознатијих писаца државе које више нема, познат и признат у свету. Истовремено је, код нас, био слављен и оспораван, а данас је помало заборављен.
Ово је година у којој се обележава јубилеј једног од најбољих писаца, можемо рећи и српске књижевности. Као што су се необично тихо прослављали Андрићеви јубилеји претходних година, тако је и овај Кишов јубилеј у тишини обележен. Да ли је то судбина свих оних писаца који су били југословенски и који су у свом пореклу помирили непомирљиве корене? Можда се на неки начин испуњава и једна позната Кишова жеља: „Више волим као писац бити оспораван, него као писац слављен. И у том смислу ме увек одређене награде потресају јер се бојим да бих могао постати писац који није проблематичан. Волим ситуацију, не само своју, већ кад је један писац у стању да изазива контроверзе у свету својих читалаца“
Јавним часом „Разговори с писцем Данилом Кишом“ ученици првог и трећег разреда су, у амбијенту школске библиотеке, обележили јубилеј сећањима на пишчево детињство, живот и дело. Покушали су да колико толико исправе неправду заборављања Киша. Достојанствено и смерно, говорили су језиком писца, подсетили на његова највећа дела, на тешку судбину његову и његове породице, на логоре и зло о којем је писао. Оживели су слике холокауста, страдања током Другогог светског рата и геноцида, зала двадесетог века. Професор историје Зоран Јанковић појаснио је појмове холокауст и геноцид, порекло ових речи, њихова примарна значења и значења која су речи добиле у сваременом добу. Ученици су приказали кратак филм о холокаусту и Данилу Кишу, Данило Киш, у светлу холокауста. Било је речи о «Раним јадима» и контроверзној књизи «Гробница за Бориса Давидовича», о неправди према човеку, а «сваки је човек звезда за себе».
Надамо се да су присутни на јавном часу, а били су одабрани и изабрани, оживели своја сећања на Данила Киша и дане када су га читали, да су се подсетили на дубоку трагику осликану снагом његове имагинације и на «подмукло дејство биографије».
Након часа записали су:
«Овако замишљам школу!»
«Очекивано добро припремљено, снажни утисци и кратак времеплов и сећање на великог писца»
«Дивно присећање на Данила Киша»
«У потпуности пренета атмосфера рата и тешког живота Данила Киша. Нисам га много читао али после овога хоћу»
«Задовољство је видети ученике који су тако, наизглед лако, успели да нам приближе живот и дело великог књижевника и ерудите Д.Киша. Честитам наставницама на тако плодотворном раду»
«Јавни час је осмишљен на начин да даје много информација и занимљив је»
«Језиво присећање на холокауст…Поетично приказивање како само писац може са ратом и страхотама да изађе на крај… Ученици су нам приближили и лепу и језиву страну Кишовог дела. Хвала!»
«Формално одлично припремљен час, а поред тога, ученици су дотакли суштину и успели су да пренесу емоције на све присутне. Одлично»
«Хвала вам!»
Хвала свима који су данас одвојили време да са нама учествују у оживљавању сцена из дела, живота и биографије Д.Киша и да буду део сећања на писца необичне природе.
Живот се, знам, не може свести на књиге; али се ни књиге не могу свести на живот. Како сам своје детињство дао у некој лирској, јединственој и коначној форми, та је форма постала саставним делом мог детињства, једино моје детињство. И ја сам сад и сам једва у стању да направим разлику између те две илузије, између животне и књижевне истине; оне се прожимају у толикој мери да ту повући јасну границу једва да је могућно. (Д.К)
Професорке Драгана Мандић и Александра Секулић
