Дан примирја у Првом светском рату

Простор Европе је у XX веку био поприште на коме су се одиграла два светска рата. Први светски рат на територији Србије започео је 28. јула 1914. године и трајао је до 3. новембра 1918. године. Историчар Дејан Ристић наводи да је прва жртва на нашим просторима био Душан Ђоновић, ученик београдске Трговачке школе који је погинуо од аустроугарске гранате. Ова недужна жртва је само један податак у низу од 15.000.000 људи – колико се сматра да је погинуло у овом, до тада према броју жртава незапамћеном ратовању, разарању градова и убијању цивила.

Србија је у Првом светском рату изгубила готово трећину свог становништва (погинуло је између 1.100.000 и 1.300.000 војника и цивила). Сразмерно укупном броју становника, Србија је у овом рату поднела највеће жртве међу савезницима, а због надљудске храбрости и пожртвованости и војске и народа током рата, била је хваљена и слављена од земаља савезница и победница у Првом светском рату, којима је и сама припадала.

Повлачење српске војске преко Албаније (врхунац ове операције био је од 25. новембра до 21. децембра 1915. године), означен је као надљудски подвиг. Боравак наше војске на острвима Крф, Лазарет и Видо до априла наредне (1916. године) био је тек предах у ратовању и покушај да се војска окрепи, излечи и да се припреми за одлучујуће битке које су је чекале.

На Крфу се тада нашло 151.800 војника и цивила, које је поред исцрпљености и глади сустигла и болест (тифус). Оргоман број жртава у војним и цивилним редовима најпре је био полаган у земљу, али је касније због недостатка простора спуштан у Јонско море. Та, „Плава гробница“, постала је место њиховог вечног почивалишта. Острва Крф и Видо и данас инспиришу генерације људи који баш на тим местима одају дужну почаст овим жртвама. У Маузолеју-костурници која је подигнута српским жртвама на острву Видо налазе се 1.232 касете са костима ратника чији је идентитет био познат, а њихова имена и презимена су записана на мермерном зиду. Кости 1.532 непозната ратника сахрањена су у два спољашња бочна камена бункера. Потресно је када посетилац овог комплекса, међу којима сам лично био дана 29. априла 2018. године, чита имена страдалника међу којима се налази по неколико имена истог презимена, чланова исте породице. Тишина која је владала овим простором, надахнути говор Љубомира Сарамандића – кустоса Српске куће и Музеја „Срби на Крфу 1916-1918“, као и сугестивно извођење песама „Креће се лађа француска“ и „Тамо далеко“ од стране хора ученика Музичке школе „Петар Кранчевић“ из Сремске Митровице, створило је невероватну енергију међу присутним посетиоцима и повезало их дубоким осећањем поноса. Верујем да нико није отишао са овог места не запитавши се како су се све ове породице и овај народ обновили након оволиког страдања.

Поновно рађање Србије, након тешких битака и бројних жртава, симболично је исказано у амблему цвета Наталијина рамонда (латински Ramonda nathaliae), који је растао и обнављао се чак и када би се потпуно осушио. Овај цвет присутан је на просторима на којима је српска војска водила најзначајније битке у Првом светском рату. Наталијина рамонда је добила назив по краљици Наталији Обреновић захваљујући дворском лекару Саву Петровићу, који је открио да поред рамонде коју је пронашао Јосиф Панчић, на Балканском полуострву постоји још једна врста ове биљке.

Амблем који симболизује Дан примирја у Првом светском рату састоји се од једног љубичастог цвета са пет латица и две зелене траке које подсећају на ленту албанске споменице.

У Републици Србији се Дан примирја у Првом светском рату почео обележавати 2012. године. Примирје је потписано у специјалном вагону маршала Фердинанда Фоша (Ferdinand Foch) у шуми Компјењ (француски Compiègne) 11. новембра 1918. године у 11 часова. Након потписивања Уговора о примирју, настављени су преговори о условима мира. Први светски рат званично је завршен тек 28. јуна 1919. године, Версајским миром.

Након овог рата значајно је измењена геополитичка слика Европе. Нестала су четири царства (Аустроугарско, Руско, Османлијско и Немачко), формиране су нове државе. Поред 15.000.000 жртава Први светски рат је „произвео“ 22.000.000 рањених људи.

Многи историчари тврде да је кључни догађај за окончање Великог рата био пробој Солунског фронта (у септембру 1916. године) у коме је, уз помоћ француске војске, српска војска дала огроман допринос победи. После пробоја Солунског фронта главни команданти немачке војске и војске Централних сила, Хинденбург (Paul von Hindenburg) и Лудендорф (Erich Friedrich Wilhelm Ludendorff) су затражили потписивање примирја.

У француском парламенту прочитан је Уговор о примирју, а председник парламента Пол Дешанел (Paul Eugène Louis Deschanel), министар иностраних послова – Жан-Мари Писон и маршал Франше д’ Епере (Félix Marie François Franchet d’ Esperey) изрекли су велике похвале Србији за допринос у Првом светском рату.

Историчар Момчило Павловић бираним речима осврнуо се на значај уважавања прошлости нашег народа, као залога за будућност: „Сви ти датуми, споменици и све жртве, чекају дужно поштовање и сећање. Скуп појединачних сећања, која су слична створиће колективно сећање и историјску свест једног друштва о сопственој историји. Ми смо данас и оно што памтимо. А без памћења и сећања нема ни идентитета, ни будућности“.

Милан Лалић